Salvador
Slikao je potop na
jeziku Himera,
kojima udovi behu
od nediranog kamenja,
Moreplovac sa dva uma,
i umalo je hteo
da oplovi sva mora,
u čamcu sa jarbolom od probušenih guma
Kakvog li stvora !
kad ne reče mu niko
da Gospod vidi svet ovaj
u samo dve dužine,
i sve ostalo je kazna.
Mozda ovaj Noje
nije imo bližnje,
tek za života svoga
on to ne stiže da sazna.
Jer, slikao je Potop
toliko dobro kao da se zbi,
Čitavim telom
I svim u njemu,kao da baje,
Što vrh jedne umetnosti
napravi od čistog dna,kažnjen bi,
te iznese muku
tako savršenu
da joj dade ime – jaje.
Jedini verotvorac
i jedini vernik,
pod svetlom koje se krivi
i na tlu od Andaluzije,
u času kada mu ruke behu
van dohvata vena,
mumiju je jednu
natero da živi,
sporo,kao što se raspeće shvata
na mestima kroz koja nija prošlo more.
i gde kraljeve ne dovodi luda.
Dao joj je samo čelo svoje
da joj bude umesto kore,
a onda se vratio
da malo popravi čuda.
A tek vreme
uzimao bi ga iz satova
od prilike kad stanu,
ili kad je tama,
A onda je danima pokušavao
da ga tamo vrati,
Puštao je kišu da naopako pada
i noć da se iznad zemlje klati,
dok napokon ne stane sama.
Poljubio je bezbroj žaba
ne bi li sebi našao princezu
i stvarnosti dozvolio da postane sveta,
Izmedju ljudi i čuda
Nije umeo da nadje vezu
ili nije hteo,tek,kada je vidi da iz voda niče,
pođe da je pozdravi
ne skidajući šešir od kozijeg izmeta..
A ona mu dade
da je kroz snove trazi
i pretura po njima,
jer umetnik beše što dugo hoda
po dnu od čekanja i htenja.
Ogledalu ga je naučila
i moći da uziva u svakoj laži,
umeću uzimanja i umeću zrenja.
Htela je samo da postoji dugo
pa mu je leđa za ljubav dala,
a grudi za svet
iz kojeg joj se do smrti rugo.
